MR PORNO ITALIANO

ЛУЗИТАНИЈА Дејана Атанацковића ПДФ Штампа Ел. пошта
уторак, 20 фебруар 2018 14:03

ЛУЗИТАНИЈА Дејана Атанацковића (издавач Бесна кобила, 2017.) добитник је НИН-ове награде за 2017. годину.

"Захвалан сам што је награда додељена делу, а не имену, што је оно нашло свој пут до читалаца и стручне јавности. Фасцинира ме чињеница да књига, откако се појавила у књижарама, функционише као живо биће и стиче свој пут и видљивост мимо аутора", рекао је Атанацковић чија основна преокупација у животу није писана реч.

Овај уметник, рођен 1969. године у Београду, широј јавности не много познат, признато је име у свету уметности и изван наше земље. Предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени.Сарађује са Музејом природних наука на предмету "Body Archives", посвећеном историји представа људског тела, па изгледа да је инспирацију за роман, између осталог, пронашао и у радионицама које води, а које се заснивају на дијалогу и сарадњи студената и психијатријских пацијената, што нам потврђују и његове речи:

"Лузитанија је невероватна авантура, процес током кога су многе слике које су таложене годинама пронашле свој заједнички именитељ. Лузитанија је пројекат који заиста није имао никакву посебну амбицију у тренутку када је почео да настаје. То је била нека врста опкладе са самим собом. Пишући, роман је налазио све више места у мени и мом животу, али и са многим стварима које сам паралелно радио. Конкретно, јако много слика у Лузитанији долази из мог рада са студентима, из сусрета са психијатријским пацијентима са којима заједно студенти и ја радимо, са природњачким музејима у Фиренци. Лузитанија је била начин да многе слике које су се тражиле годинама а и током самог писања романа нађу свој заједнички именитељ. Ето, Лузитанија је постала тај заједнички именитељ ",

Лузитанија, замишљена као утопијски роман, у основи је прича о београдској психијатријској болници, током Првог светског рата, која постаје парламентарна република заснована на укидању неравноправности између лекара и пацијента, а пре свега на идеји да разум и лудило нису две супротстављене околности, већ да се и разуму и лудилу једнако супротставља људска глупост. Док се лудило вековима тамничи и кажњава, глупост се одувек велича и слави.

Испреплетане приче у роману, приче о путовањима, лутањима, преображајима и нестајањима, рађају се и укрштају у собама, ходницима и дворишту најмање државе на свету, засноване на најдубљем и најнеравноправнијем сукобу – сукобу прогреса и лудила.

"Дејан Атанацковић стрпљиво гради радњу и води читаоце кроз комплексне ходнике имагинације. Сарамаговском нарацијом укршта ликове и догађаје, и сваком страницом доказује да изненађењима нема краја. Маестрално баратајући апсурдом, ствара свет инверзије нормалности. Лузитанија је роман о уточишту, где свако може наћи своје место и смисао." Никола Драгомировић.

А смисао Нин-ове награде је слављење језика и реченица којима смо опседнути од тренутка када их прочитамо не зато што одзвањају неким мудростима, истинама и сл. већ зато што осетимо њихову савршеност. Лузитанија је саткана од таквих реченица ...

За крај ево једне од њих:

" ...ствари, људи и појаве нестају у узајамном сусрету и именовању, кроз забране и ослобађања, у мноштву и самоћи; нестају пред погледом и од погледа, у себи и у другоме; нестају коначно као исход тако неутољиве жеље за нестајањем какву ниједна друга жеља не може да надмаши."